Branko Miljković

Branko Miljković (1934-1961). Ubi me prejaka reč epitaf
Snažno obeležio svoju poeziju, koja je od početka bila zaokupljena motivom smrti.
Ostavio je iza sebe zbirke:
Uzalud je budim (1957),
Poreklo nade i Vatra i ništa (obe 1960),
Smrcu protiv smrti (1959), koju je napisao zajedno s crnogorskim pesnikom
Blažom Šcepanovicem (1934-1966)


USNIH JE OD KAMENA


Neka tvoji beli labudi kristalna jezera sanjaju,
ali ne veruj moru koje nas vreba i mami.
Prostore nevidljiva snaga sanja kojoj se
suncokreti klanjaju
vidis li okrenuta zaboravljenim danima
u tami?

Tebe tri sveta vole, tri te vatre prže. A mi
idemo ispred nade koju lutajuće pustinje
proganjaju.
Oni smo što su sve izmislili i ostali sami,
ženo od svetog mermera bela uteho kojoj se
priklanjaju.

Na zvučnim obalama gde drevno završava more
kamenim srcem slutiš: vazduh je veliko čudo.
Nek traje lepota sunca do poslednjeg sna, gore
prema vrhovima koji zagubiše nam trag. Al ludo
ne veruj tome moru koje nas vreba i mami.
Kristalna jezera sanjaj u tami.


Dok budes pevao

Dok budes pevao ko ce
Tvoje breme da nosi
Dok jedini prkosis
Siromastvu jasnoce

U susret jetkom vocu
I podsmesljivoj rosi
Dok budes pevao ko ce
Tvoje breme da nosi

Putuj pevaj prkosi
Samo te pesma hoce
I noc se tobom ponosi
Ali dok budes pevao ko ce
Tvoje breme da nosi.


Uzalud je budim

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove
ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između
dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog
drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati
pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me
nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice
u pesku

BRANKO MILJKOVIĆ

Došao je na svet u osmom mesecu trudnoće "trljanjem" koje je jedva preživeo. Neki govore da je prilikom tog rituala i nastale hipoksije i traume došlo do poremećaja osetljivih moždanih struktura čime se objašnjava genije u ovom čoveku. Njegov otac služio je vojsku u Splitu i tamo upoznao devojku srpkinju iz Dalmacije. Kako se tvrdi, devojka je, sa svojom majkom, u trudnoći pošla da traži svog čoveka po Zaplanju gde su je takvu dosta loše dočekali. Kao neželjeno dete, Branko je imao izrazitu potrebu da bude shvaćen, prihvaćen i voljen. Još u ranom detinjstvu pokazivao je interesovanje za knjigu, a najviše ga je privlačila filosofija, pa bi često bio zatečen kako uči razne citate velikih sofista. Rano je počeo da misli o smislu života i smrti, provodeći dosta vremena u kontemplaciji da bi kasnije, u četrnaestoj godini, počeo da piše svoja prva zapažanja i ideje. Kada je upisao Višu mešovitu gimnaziju u Nišu privukao je veliku pažnju kako vršnjaka tako i profesora koji su već tada u njemu nazirali veliki um. Negde u sedamnaestoj godini prvi put izdaje svoje pesme u Niškim listovima, a u isto vreme i gradi svoj prepoznatljiv, karakterističan izgled čoveka u crnom mantilu, crne masne, šešira širokog oboda, bez obzira na vremenske prilike, "navučenog na oči". Još u to vreme govorio je naročito ozbiljno i u svakoj prilici, bez obzira da li je u društvu devojaka i prijatelja ili kakvih najuglednijih ljudi, pokušavao da pokaže svoje znanje i biranim rečima impresionira publiku. 1953. odlazi u Beograd maksimalno se posvetivši filosofiji i poeziji. Već sa prvom zbirkom pesama "Uzalud je budim" dobija izuzetno povoljne kritike i uvršćuje se u najuglednije srpske pesnike. Ipak, njegova skonost ka boemiji činila je često da bez nekog naročitog razloga, tako pripit, omalovažava i ismeva kolege koje mu se zateknu u prilici, da bi se ujutro redovno izvinjavao svima koje je u noći povredio. Često bi dobijao batine od uličnih huligana sa kojima je imao česte svađe kad bi se vraćao iz neke kafane. Uživao je u piću i ženama. Kažu da je njegovom odlasku iz Beograda u Zagreb bila svađa sa Oskarom Davičom oko jedne devojke. U vreme odlaska u Zagreb, Branko govori u pismima prijateljima o nezadovoljstvu i razočaranju koje ga tišti, a tako i gnevu koji oseća prema beogradskim pesničkim i političkim krugovima. Postavlja se pitanje da li je to neraspoloženje, depresija i jasno izražene sklonosti ka samopovređivanju na javnim mestima uticalo na moguću priliku da se Branko iz nekog razloga "skloni sa scene života". On je u noći između 11. i 12. februara 1961. godine nađen obešen u šumi na zagrebačkoj periferiji, a taj je slučaj hrvatska policija proglasila klasičnim suicidom.

Branko Miljković je pre svega misaoni pesnik. Čega god da se dotakne kao teme pevanja, prožme ga refleksijom. Nema žene, erosa, ljubavi - nema ni ljubavnih pesama. Pesnik obuzet smrću, prazninom i ništavilom. A njih prevazilazi baš poezijom - ona je ispunjavanje praznine. Drugi razlog nepevanja o ljubavi prema ženi leži u pesnikovoj prirodi: on je introverni tip modernog pesnika koji je okrenut poeziji, dakle sebi.