Lektira za I razred gimnazije

1. Ep o Gilgamesu - sumersko-vavilonski ep
2. Antigona - Sofokle
3. Ilijada - Homer
4. Dekameron - Bokaco
5. Rani jadi - Danilo Kis
6. Pakao - Dante
7. Romeo i julija - Sekspir
8. Novela od starca - Marin Drzic
9. Tvrdica - Molijer
10. Kad su cvetale tikve - Dragoslav Mihajlovic
11. Hleb i so - Ljubomir Simovic
12. Tako zamisljam nebo - Miroslav Antic
13. Plavi zaket - Dusko Radovic

Sofokle(oko 495-406/5)je jedan od trojice grckih tragicara,koji su u ovoj dramskoj vrsti ostvarili najvise domete.Prvu pobedu u takmicenju tragicara odneo je mladi Sofokle nad sezdesetogodisnjem Eshilom.Bio je vrlo plodan dramski pisac:u dvadeset sedmoj godini napisao je Triptolemu I pobedio Eshila,u devedesetoj godini napisao je Edipa na Kolonu.Pripisuje mu se 130 drama,114 je poznato po imenu.Sačuvano je samo sedam drama:Ajant,Elektra,Car Edip,Antigona,Edip na Kolonu,Trahinjanke i Filoktet.

Homer (grč. Ὅμηρος) je polulegendarni antički grčki pesnik koji je, po nekim pretpostavkama, živeo krajem 8. ili u 7. veku stare ere, čije je delo ostavilo neizbrisiv trag na razvoj zapadne civilizacije. Prema legendama, bio je slep i odrastao u jednim od jonskih gradova. Ispevao je Ilijadu i Odiseju, dva najvažnija epa antičke grčke književnosti.

Djovani Bokaco (it. Giovanni Boccaccio), (16. jun 1313, - 21. decembra 1375), italijanski pisac i poetista. Jedan od najznacajnijih predstavnika humanizma i renesanse. Njegovo najznacajnije delo je roman Dekameron.

Bibliografija
* Il filocolo (1336-38)
* Il filostrato (1335)
* Teseida (1339-41)
* Commedia delle Ninfe fiorentine (1341-42)
* L'amorosa visione (1342)
* Elegia di Madonna Fiammetta eller Fiammetta amorosa (1343-44)
* Decamerone (1348-53)

Dante Alighieri (1.6. 1265. - 14.9. 1325.) je italijanski pesnik iz Firenze.
Poznat je po svojoj velikoj ljubavi prema Beatrice Portinari koja mu je posle poslužila kao inspiracija za Božanstvenu komediju, ep koji se smatra najvažnijim djelom srednjovekovne evropske književnosti. Isti tekst je poslužio i kao temelj modernog italijanskog jezika.

Viljem Šekspir (William Shakespeare) rođen je 1564. god. u Stratfordu na Evonu, kao treće i najstarije muško dijete od osmero djece Džona i Marije Šekspir, rođene Arden.
Obrazovanje Šekspira, u odnosu na druge savremenike, nije bilo veliko. Vjerovatno je osnovna znanja stekao u mjesnoj školi, gdje je bilo dobrih učitelja humanističkih nauka, no misli se da ovu školu nije završio jer je morao da pomaže ocu kad su poslovi pošli rđavo. U 18. godini oženio se Anom Hatevej i stekao troje djece. Nakon njezine smrti odlazi u London.
Sa dolaskom u London počinje njegovo vezivanje za pozorište; do kraja života ono će biti njegov hljeb i njegova opsesija. Prvo je postao glumac, a zatim i onaj koji dotjeruje tuđe tekstove, što mu je omogućilo da upozna tehniku dramskog pisanja i dalo ideje da i sam piše. Učestvovao je u stvaranju pozorišta Glob. Njegov književni rad obuhvata 20 godina (1592-1612) . Za to vrijeme napisao je knjigu sa 154 soneta, 2 narativne poeme i 36 drama

MARIN DRŽIĆ 1508. - 1567.
Godine 1508. u Dubrovniku na svijet dolazi budući komediograf Marin Držić. Rođen je nakon svoje petero braće i sigurno nakon neke od svojih šest sestara. Književni dar razvio je u Sieni gledajući seljačke lakrdije, komedije i pastirske igre i igrajući u njima. Godine 1526. Marin Držić, sada već svećenik, izabran je za jednog od dva rektora crkve Svih svetih u Dubrovniku. Dvanaest godina kasnije (1538.) Držić dobiva vladinu stipendiju i odlazi u Italiju na studije. U periodu od 1539. do 1543. godine Marin Držić studira crkveno pravo u toskanskom gradu Sieni. Na ispitima Držić ne blista i nije baš uzoran učenik. No, zato je omiljen među studentima i oni ga 1541. godine biraju za upravnika studentskog doma i vicerektora Sveučilišta. Kako već dugo nije biran ni rektor Držić obnaša i dužnost rektora.

Godine 1543. izgubivši interes za studije i nikada ih ne završivši Držić napušta Sienu i kreće kući. Dvije godine kasnije u Duborvnik stiže austrijski aristokrat i vojskovođa Kristof Rogendorf. Ljut na austrijski dvor pošao je, u tajnosti, put Carigrada kako bi se stavio u službu sultana. U Dubrovniku se upoznaje s Držićem i on mu postaje sobar. Uskoro se Rogendorf iznenada izmiruje s austrijskim dvorom i vraća se u Beč. U Beču Držić ostaje samo tri mjeseca, a onda se vraća u Dubrovnik. Godine 1546. Rogendorf je ponovo u Dubrovniku. Ovoga puta konačno je raskinuo s bečkim dvorom i još jednom uputio se u Carigrad. U Dubrovniku se sjetio Držića i ponovo ga uzeo u svoju službu, ovaj puta kao tumača. Ali Rogendorf u Carigradu nije dobio očekivani viskoki položaj te ostaje bez novca i održava veze s dubrovačkim odmetnicima Bučinićima. Držić mu opet okreće leđa i vraća se u Dubrovnik. Pored grofovskog tumača i sluge Držić je još bio i pisar po solanama i svirač u crkvama. Godine 1562. Držić odlazi u Veneciju, ali se povremeno vraća u Dubrovnik. Četiri godine kasnije Držić odlazi u Firenzu i upućuje firentinskom vojvodi Cosmu I i njegovom sinu Francescu pet izvanredno važnih pisama u kojima je, između ostalog, tražio da se u dubrovačkom Senatu izjednači broj pučana i vlastele. U tim pismima Držić teško optužuje vladu u Dubrovniku. On predlaže vojvodi da uz medičijsku novčanu i vojnu pomoć podigne ustanak u Dubrovniku. Plan je bio smušen, nepromišljen i nerealan, pa se vlasti u Firenzi nisu ni trudile odgovoriti Držiću. Držić je naime smatrao kako Dubrovnikom vlada dvadeset ludih nakaza i dvadeset škrtaca smiješnih u očima suvremenika.
Godine 1567. Držića odnosi prijevremena i iznenadna, a zasad i prilično tajanstvena smrt u Veneciji. Sahranjen je u mletačkoj crkvi Sv. Ivana i Pavla.

Молијер је рођен у Паризу 1622. године. Његово право име је Жан-Батист Поклен.
Његов отац је био дворски декоратер и имао је титулу крљаљевског собара. Одњега, Молијера, се очекивало много, али он није мога одољети љубави према књижевности и писању.
1943. године млади Молијер почиње да носи тај псеудоним, коначно окреће леђа каријери дворског собара и декоратера. Послије дјетињства и младости проведених у Паризу, Молијер дуго борави у јужној и западној Француској. Тамо се развија његов комични геније.
Повратак у Париз 1658. је био само у први мах скроман.Већ сљедеће године велики успијех и почетак славе доносе му "СМИЈЕШНЕПРЕЦИОЗЕ", први значајнији комад, јер је до тада писао само неколико лакрдија без веће важности. Послије овог тријумфа
почиње у ствари срваралачки период у Молијеревом животу.Он са трупом долази под непосредну заштиту двора и уистину постаје краљевски комедиограф. Молијер је писац, режисер и глумац. Дешавало се да у исто вријеме пише један од својих комада пише,
други игра пред публиком, а трећи пише.
Овај велики мајстор смеха, можда највећи у читавој свјетској књижевности, умирао је подсмијавајући се болести, љекарима, људској глупости, чак и самој смрти.

DRAGOSLAV MIHAJLOVIĆ
Njegovu biografiju ne bi mogao da upropasti ni najgori scenarista. Imao je dvadeset godina kada je 1950. uhapšen i oteran na Goli otok. Dve godine "tucanja kamena", stajale su ga karijere sledeće dve decenije. I više. Završio je 1957. jugoslovensku književnost i krenuo da traži posao. Posle kratkog vremena, uglavnom je dobijao otkaz.

A bio je niži činovnik u vojnoj menzi (otpušten), u preduzeću za otkup koža i fabrici šećera, prepisivač, akviziter, preprodavac jaja, paker koža, poslovođa putujućeg cirkusa, urednik u listu "Mozaik", publicista u časopisu "Arhitektura - urbanizam" (otpušten), novinar u listu za tehničko obrazovanje, lektor, korektor i tehnički urednik u časopisu "Hrana i ishrana" (otpušten), reporter i urednik u listu "Novosti iz Jugoslavije"... Prvi roman i drama "Kad su cvetale tikve" bili su smesta zabranjeni (1968).

LJUBOMIR
SIMOVIĆ "Hleb i so "

Malo je gradova u Srbiji koji su imali sreću da se u njima rodi i odraste pesnik neuobičajenog senzibiliteta koji će, mnogo kasnije, podariti knjigu poput "Užica sa vranama". Ljubomir Simović, pesnik, dramski pisac i esejista, rođen je u Užicu 2. decembra 1935. godine. U Simovićevoj biografiji piše: "U vreme pesnikovog detinjstva, šumske jagode su se prodavale u krabuljicama, korpicama od brezove kore, a lubenice su bile pamnozelene, ili prugaste, u kad bi se u njih zario nož, to je odjekivalo kao sladak pucanj. To Užice odavno ne postoji. U tom Užicu, koje više ne postoji, Simović je završio osnovnu školu, u kojoj se, kamenom pisaljkom, pisalo po tablicama od škriljca, za koje su bili privezani mali sunđer, za brisanje, i krpica, za posušivanje. Račun se učio uz pomoć vrbovih devaca i zrna pasulja, ili pomoću računaljke, sa belim i crnim, ili belim i crvenim, kuglicama, nanizanim na deset žica. Ni te tablice, ni te računaljke, odavno ne postoje. U Užicu je Simović završio srednju školu, a diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za istoriju jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik. Danas ne postoje ni ta književnost, ni taj jezik." Od 1958. godine, kada je izašla zbirka "Slovenske elegije", Simović je objavio više pesničkih knjiga: Veseli grobovi (1961), Poslednja zemlja (1964), Šlemovi (1967), Uoči trećih petlova (1972), Subota (1976), Vidik na dve vode (1980), Um za morem (1982), Deset obrađanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj (1983), Istočnice (sa crtežima Marija Maskarelija,1983), Gornji grad (1990, dva izdanja), Igla i konac (1992), Ljuska od jajeta (1998). Neki čitaoci se danas razneženo i sa setom sećaju vremena kada su Simovićeve zabranjene Istočnice, fotokopirane, nabavljene "ispod ruke", iščitavali tokom noći, kraj prozora na kojima su bile navučene roletne. Ali, kako bi to rekao pesnik, ni tog vremena više nema. Izbor iz Simovićeve poezije objavljen je u zbirkama: Izabrane pesme (1980), Hleb i so(1985, 1987), Istočnice i druge pesme (1994) i Učenje u mraku (1995). Kao dobitniku nagrade "Stefan Mitrov Ljubiša", štampano mu je "troknjižje koje bi se molo nazvati užičkom pesničkom trilogijom": Vidik na dve vode, Istočnice, Igla i konac. Simović je napisao četiri drame (Hasanaginica, Čudo u "Šarganu", Putujuće pozorište Šopalović i Boj na Kosovu) koje su izvođene na gotovo svim domaćim i mnogim svetskim scenama, a najviše uspeha postiglo je Putujuće pozorište Šopalović (samo tokom ovog leta premijerno izvedeno u pet francuskih pozorišta). Sterijina nagrada za najbolji dramski tekst dodeljena mu je tri puta. Eseji o srpskim pesnicima objedinjeni su u dve knjige Dulo dno (1983, 1991), a ostali tekstovi o raznvrsnim temema sakupljeni su u knjigama Kovačnica na Čakovini (1990) i Galop na puževima (1994, 1997). Dnevnik snova, nazvan Snevnik, objavljen je 1988, a Dela u pet knjga štampana su 1991. godine. Ljubomir Simović je 1988. godine izabran za dopisnog, a 1994. godine za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. U Godišnjaku Srpske akademije nauka i umetnosti za 1998. štampana je kompletna bibliografija pesnikova. Dobitnik je svih značajnijih književnih nagrada, među kojima su i Žička hrisovulja, Račanska povelja, nagrade "Milan Rakić", "Desanka Maksimović", "Branko Miljković", "Zmajeva nagrada" i mnoge druge. Živi između Beograda, Užica i Jelove gore. U tom trouglu i nastaje njegova poezija, mudra, tiha i opominjuća, poezija koja već odavno prevazilazi granice prostora i jezika. * * * ZAPIS ZLATOM Medj kvrgavim svećama dočekah zimu 1254. Svake noći, uz horove vukova i smetova, moje bdenije je dugo kao put plamena sa vrha do dna sveće, kad gavranovim perom ispisujem listove manastirskog letopisa za leto Gospodnje 1235. U ovoj tesnoj ćeliji prepoznajem leto po prešini po snežnom prahu prosejanom kroz uske pukotine. Sveća nad mojim oslepelim očima, kvrgav prst gubavca sa oštrim noktom od plamena, već godinama pokazuje nebesa Gospodnja, i opominje me: Nad glavom mi se ljuljaju zvona, veliki, zlatni stogovi sena, nekad u selu Volujcu. I snevam da ne postojim, da me to samo neko sanja, da je blizu zora, i onom što me usnu vreme je da se budi. BALADA O STOJKOVIĆIMA Bije batinaš, bogme svojski raspalio, puca nam koža, lete mrvice mesa; bije sat, bije dva, bije tri, otkud mu toliko štapova i besa? Udara bogato, udara od sveg srca, već mu se lice od napora krivi, gubi dah, zastaje, prediše, više ne može, ipada mrtav umoran, a mi živi. Poređaju nas vezane uza zid, pucaju u nas, - prska nam lobajna, prska cevanica, podlaktica, koska, otežasmo od olova u telu. Dođe i veče. Umorili se strelci. Odvezuju nas, psuju nam Boga i majku. Sa streljanja se vraćamo kući ko s posla, i dok se u kujni podgreva večera žene nam krpe rupe u odelu. Posle večere pregledam domazluk: zakrpim krov, poduprem ogradu, nakupim kišnicu u kace i aranije. U to i spavanju vreme. Pre no zaspim kažem ženi: vešaće me u pet, gledaj da me probudiš nešto ranije. Ujutru veŠala, nova novcata, čvrsta, užad jaka, dželati obučeni, - ruku na srce, ničemu zamerke nema. Vešaju nas brzo, vešto i lako. Visimo tako obešeni do mraka, vreme je večeri, skidaju nas, - mi živi, svi nas tuku i psuju; ali ako. Sutradan zorom dovuku granja i drva, naslažu lomaču, za nju nas gole vežu, prinesu šibicu, potpale, i gori tako, gori nedelju dana, cela varoš od pepela posivi. Kada sve dogori, mi izadjemo iz dima, kraljica pada u nesvest, a kralj trlja oči i gleda nas zaprepašćen: Sunce vam vaše, pa vi opet živi! Rastržu nas konjima na repove, raspinju nas na točku, seku nam glave, ruke i noge - strašno! Streljane nes vešaju, poklane nas guše, ne znamo zašto, a nije ni važno. Sudijama je već svega dosta! Smenjuju strelce, otpuštaju vojnike, dželate vešaju - oni im kao krivi. Pa opet na nas: te topuzinom, te topom, te vešaj, te seci, te kolji! A mi živi. Nije tu nešto u redu, šapće narod, to neko štiti sudije od greha! A i nas hvata zebnja pred san: nismo besmrtni, neće to dugo ovako, doći će jednom i nama kraj, nećemo izdržati, i umrećemo od smeha. (iz zbirke "Hleb i so", Beograd, 1991) AUTOPORTRET SA GLAVOM NA STOLU Rastu mi na pragu, rastu mi u oluki, rastu na krovu, po svim sobama rastu mi korov i trava! A meni se spava! Napadaju me mravi, ruka mi se do lakta crni od mrava! A meni se spava! U sela nam ujahuju vojnici, pale sena, hvataju guske i patke, na drumove izgone stada ovaca i krava! A meni se spava! Razvaljuju mi vrata kundacima, tuku me, hapse me, bacaju me niz stepenice u mrak, prepun drvenih i gvozdenih sprava! A meni se spava! Neko, ne vidim ko, pozivamo me u borbu za slobodu, traži pobedu istine i pravde, pobedu ustava, zakona i prava! A meni se spava! Bacio sam pušku i kapu! Neka pobedi sneg! Na sto se spušta, ko na dno, moja glava! Meni se spava, ugasite, meni se spava!

Miroslavu Antiću (Mokrin, 14.3.1932 - Novi Sad, 24.6.1986) ne treba nikakva lakirana biografija, lažna slava, unjkavi govor, prigodan tekst. Kao da je žurio da umre da bi ponovo živeo. Ni kod jednog drugog našeg mrtvog pesnika, grob nije počeo da uzdiže stvaralaštvo, koje je u svim žanrovima i oblastima iz jednog komada i antićevsko, pesničko u svom biću. U samrtnom času, preteći je digao glas nad svom mrtvačkom menažerijom, u kojoj amebe i paramecijumi traže svoj trenutak: "Niko ne sme da mi drži govor!". Vojvodina i ona stara Jugoslavija je zapamtila taj oproštaj, za koji je Antić sam napisao "Besmrtnu pesmu" i naručio Janikine tamburaše i "Pira manđe korkoro" ("Lutam sam po svetu").

Dusko Radovic
Rođen je 1922. godine u Nišu. Bio je glavni urednik "Pionirskih novina", urednik Programa za decu Radio-Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista "Poletarac", novinar "Borbe" i od 1975. godine bio je urednik Studija B. Umro je 1984. godine u Beogradu.

Poznatija dela: Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-igra; Poštovana deco (1954), pesme; Smešne reči (1961), pesme; Pričam ti priču (1963), pesme i priče; Na slovo, na slovo (1963-1965), televizijska serija; Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema; Vukova azbuka (1971), pesme; Zoološki vrt (1972), pesme; Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi; Beograde, Dobro jutro 2 (1981),aforizmi; Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige; Beograde, dobro jutro 3 (1984), aforizmi.

u prvom razredu nije baš bila zanimljiva lektira,
al u četvrtom umrla sam od dosade i to sam javno i rekla,
pa sam opisala druge knjige koje čitam
i dobila duplu peticu