Konji

Shetland pony - šetlandski poni

Shetland pony je konjić duge istorije, koji potiče sa istoimenog
ostrva, skoro 200 km udaljenog severo od Škotske. Na ovom ostrvu vlada surova klima,
uz neprestani hladan vetar i niske temperature. Mesto na kome je veoma
siromašna vegetacija, bez ijednog drveta koji bi pružio malo zaklona,
zaštite. Zemljište je plitko i kiselo, te rastu samo biljke koje nisu
hranljive. Upravo zbog ovih surovih okolnosti je šetland poni postao
tako izdržljiv i nezahtevan konjić niskog rasta.

Do polovine pretprošlog veka, šetland poni korišćen je kao zaprežni
konj za vuču tereta, rudnicima, gde su često zbog loših uslova i stalne
tame oslepili. Stanovnici ostrva su ga takođe koristili u poljoprivredi
- konjima su prenosili morske alge, namenjene za đubrenje zemlje. Iako
veoma niskog rasta, šetland je jedan od najotpornijih i najsnažnijih
konjića, sposoban da tegli čak i dvostruko veći teret od sebe – što je
tačno dva puta više od onog što jedan teretni konj može da uradi! Oko
1820. godine jedan poni je uradio neverovatnu stvar, ceo dan je na
leđima nosio čoveka iste težine kao što je on sam, sveukupno oko 85 km.


Smatra se da su predaci šetlandskih
ponija (pre oko 10.000 godina) stigli na ostrvo iz Skandinavije te da
one vode poreklo od primitivnog tipa - tundra konja. I dan danas,
šetland konje karakteriše široka nozdrva, u kojoj se vazduh malo ugreje
pre dolaska u pluća (to je odlika severnih konja). 1870 je Lord
Londondery, na ostrvima Bressay i Noss, osnovao ergele ovih konja i
tako ih spasao od izumiranja.



Od početka prošlog veka, popularnost ovih simpatičnih konjića je rasla
velikom brzinom. Danas, šetlandki poni je jedan od najomiljenijih
"dečjih" rasa konja. Ona je postala popularna ne samo u Evropi već i u
Australiji i Americi, gde su prilikom prvog izvoza poneli čak 75 konja,
od kojih je u Americi i Kanadi ukrštanjem nastala takozvana rasa
American Shetland, koji danas već u malo čemu liči na pretke. U
razvijenijim zemljama se održavaju takozvane poni kasačke trke,
za decu, buduće nade kasačkog sporta. Ovaj sport je veoma popularan,
a glavni akter na njima jeste šetland poni!

Šetland poni je veoma dugovečna i zdrava rasa, nije retko da primerci
ove rase žive i do 40 godina starosti, što je skoro dvostruko u odnosu
na neke druge rase.

Holsteiner je jedna od najdrevnijih nemačkih rasa konja. Začetak rase
datira od XIII veka iz severno nemačke pokrajine Schleswig-Holstein.

U početku, prvobitni cilj bio je odgoj visokog, koščatog zaprežnog
konja sa dobrim pokretima. Ti konji nastali su ukrštanjem drevnih
nemačkih kobila sa španskim i napolitanskim pastuvima. Bila je to rasa
veoma poštovana od strane nemačkih farmera zbog njegove istrajnosti,
mirnoće i otpornosti.

Prvi zabeleženi podaci o rasi iz tog perioda našli su se za vreme vladavine
Grofa od Holsteina i Stormonta – Gerharda I. Pošto se shvatila velika
korist ovih konja kao dobrih radnika u poljoprivredi i korisnih
“partnera” u ratu, reputacija ovih konja u Evropi je sve više rasla.



U XVIII veku, holsteiner je jedan krupni ali elegantni zaprežni konj
– veoma cenjeni “karuzijer” (konj za zaprege). Najveći uticaj na
tadašnji razvoj imali su pastuvi uvezeni i engleske – i to tri
polukrvna pastuva rase Yorkshire Coach Horse (Burlington Turk, Owstwick
i Brillant). Ovi pepinjeri rasi pridaju veoma dinamičan pokret,
usklađene pokrete i dobru narav.
Pošto se nakon prvog svetskog rata holsteiner
sve češće i više koristio kao jahaći konj, sve je zastupljenije
korišćenje engleskih punokrvnjaka za poboljšanje rase. Ovim
oplemenjivanjem, dobija se nešto lakša, pokretnija i u svim pogledima
plemenitija rasa. Modernog holsteinera karakteriše vrlo korektan,
ispravan i ritmički pokret zbog čega je veoma zastupljen
u dresurnom jahanju gde postiže zapažene rezultate.



Holsteiner ima jako, prilično masivno, ali elegantno telo,
siguran korak i izvanrednu skakačku sposobnost
što ga svrstava u jednu od najboljih preponskih rasa.

Glava se na uticaj engleskog punokrvnjaka iz teške i ružnjikave razvila
u elegantiju, finijeg profila. Oči u holsteinera su krupne, izražajne i
živahnog pogleda. Širokih nozdrva i pokretljivih ušiju.

Ekstremiteti ovih konja su idealni – široka kolena, kratke cevanice
(obim 20-24cm) i kičice uz širok stav prednjih nogu i dubokih grudi.

Percheron



Dopadljivi percheron, koji u sebi nosi veliki procenat arapske krvi, je
najpopularnija hladnokrvna rasa na svetu. Po nekim opisima, percheron
je “araber koga su promenili klimatski uslovi i stoleća poljoprivrednog
rada”.
Francuska Normandija - pokrajina La Perche jugozapadno od Pariza -
mesto je nastanka ove hladnokrvne rase. Postoje brojne teorije o
njegovom nastanku i sve je to pomalo spada u oblast mitologije…

Pretpostavlja se da su na leđima njihovih predaka sedeli konjanici u
Poitierskom boju, za vreme muslimanskog pohoda. Verovatno su od ovog
perioda istočni pastuvi (kojima su oplemenjivali konje Normanske rase)
postali dostupni francuskim odgajivačima. Intenzivnija upotreba istočne
krvi počinje posle 1760. godine, ukrštanjem sa arapskim pepinjerima iz
ergele Le Pin. Smatra se da je i njihova najkarakterističnija varijanta
boje – jabučasto siva - poreklom od arabera. Tako, u najznačajnijim
linijama percherona dominira arapska krv - naročito u potomcima pastuva
Jean le Blanc, oždrebljenog 1830-e.
I pored velikog arapskog uticaja, rasa nije izgubila masu i telesnu
snagu koju je nasledila od rase Norman cob. Za najvećeg konja smatraju
jednog percherona po imenu Dr. Le Gear koji je bio visok
neverovatnih 225cm i težak čak 1372 kg!!!
Sama rasa nastala je u XVIII-XIX veku.

1883 godine osnovana je prva organizacija percheron konja u Francuskoj,
kako bi se sačuvala čistokrvnost i autentičnost rase. Od tog vremena
vodi se i stud-book tj. matična knjiga konja. Čistokrvna grla
exportovana su širom sveta i sem SSSR, sve zemlje imale su svoju
registrovanu organizaciju, nebili i dalje sačuvali rasu. Tako, i dan
danas, imamo genetski čiste i registrovane konje percheron rase.
Brojni
percheroni su exportovani u Sjedinjene Države i Kanadu – gde je
omiljena i zbog toga što ga ne karakteriše dugačka dlaka na kičici
(koja često može biti uzrok kožnih bolesti).

Haflinger

Haflingere, konje poreklom iz austrijskog Tirola, karakteriše alata
boja, sa svetlom, laneno žutom grivom. Svi austrijski haflingeri na
sebi nose žig u obliku runolista sa slovom H u sredini. Upravo se zbog
toga u rodnom kraju zove i “Edelweiss Pony” (edelweiss – runolist).
Poreklo:
Centar odgoja haflingera se nalazi na
austrijskoj planini Etschlander, a centralna ergela stacionirana je u
gradu Jenesien. Prvi “praočevi” haflingera bili su, sada već izumrli,
alpski teški konji - tako ova rasa ima karakteristike hladnokrvnjaka,
iako se kao jedan od osnivača osnivača vodi arapski pastuv El Badavi XXII,
kojeg su ukrštali sa malim lepim brdskim kobilama, što je rezultiralo u
lepim i mišićavim ždrebadima – tako se rodio haflinger. Rase kao što su
Hucul, Konyik, Bosanski poni (o kojima ćemo pisati u budućnosti) su svi
u srodstvu sa haflingerima. Ova rasa se razvijala u XVIII i IX veku.

Osnovne karakteristike:Zahvaljujući
odgoju u planinskim predelima, Alpima, haflingere karakteriše velika
istrajnost i dobro podnose velika opterećenja. Time su upoznati i ljudi
iz Indije koji su 1984-e kupili 5000 konja rase haflinger za svoju
vojsku. Konji su se ispostavili kao jako dobri u planinskim uslovima Himalaja.
Mnogo su se bolje pokazali od indijskih rasa konja, jer su se lako privikavali na rad i preko
5000m nadmorske visine. Zbog retkog vazduha, u predelima gde je ova rasa stvorena,
haflingeri imaju velika i razvijena pluća i srce.

Mala glava je pravog profila i bistrih očiju. Haflingeri imaju široke
nozdrve i male, vrlo pokretljive uši. Glavu drže visoko, na vrlo
mišićavom i dobro oformljenom vratu. Vrlo su sigurni u hodu - imaju
jake noge dobre konstitucije. Leđa su im široka i jaka, sa strmim
ramenima - što ih čini dobrim zaprežnim konjima – što im je i bila
prvobitna funkcija (Austrijski seljaci ga zovu mali ” traktor ” zbog
snage I izdržljivosti ). Visina haflingera varira od 135cm do 145cm što
ga čini univerzalnim jahaćim konjem, pogodnim kako za decu, tako i za
odrasle. Ovi maleni tirolski konjići, iako hladnokrvni, imaju veoma
duboka osećanja. Jako vole ljude – ali njihova velika dobrota može da
zavara. Ako se neko prema njima ne ophodi sa dobrim namerama, taj biva
“zapamćen” i teško njemu – poni konji imaju pamćenje ko slonovi!
Haflingeri svoju mladost, do četvrte godine, provode na pašnjaku, i tek
tada počinje njihova obuka, veoma su dugovečni – mogu ostati zdravi i
aktivni i do četrdeset godina!