Kralj Aleksandar Obrenović i Draga Mašin

Veridba mladog kralja

Sve je bilo predviđeno pod konac. Oružje oprobano, sablje naoštrene, satovi regulisani po časovniku Železničke stanice.
I tako se spustila noć 28., tiha, vedra i vrebajuća. Pun mesec osvetljavao je Beograd umoran od trzavica, nemiran od sramote, prenapet i premoren u očekivanju. U dvoru, to veče, bila je večera kojoj su prisustvovali članovi kraljevske vlade i porodica kraljičina. Posle večere koncert muzike kraljeve garde, raspoloženje obično.
A, u pola noći gosti se raziđoše i kraljevski par ode na počinak koji će se krvavo prekinuti. U 1 čas vladao je u kraljevoj kući duboki mir.
Tako je, prema svedočenju Dragiše Vasića, tadašnjeg maturanta, potonjeg advokata, književnika i intelektualca nespornog autoriteta odmicala noć čije će praskozorje biti okrvavljeno brutalnom likvidacijom mladog srpskog kralja Aleksandra i kraljice Drage, noć između 28. i 29. maja devet stotina treće, koja je promenila istoriju, a Srbima vratila balkansku odrednicu, rezervisanu za turska ili arnautska plemena, u očima zgrožene Evrope.

Zaboravljena odanost monarhu surovom

Majskom prevratu, koji je, izgleda, šokirao Evropu, ali ne i ondašnju srpsku javnost, budući da su pripreme vojske za likvidaciju mladog monarha iz dinastije Obrenovića bile javna tajna, prethodila je odlučnost kralja Aleksandra da preuzme na sebe teret i državničkih i privatnih poslova, što je, opet, protumačeno kao samovolja, naročito njegova odluka da sam sebi izabere drugaricu a narodu kraljicu.
Odluku o veridbi, kralj Aleksandar je sačinio i obelodanio u “Srpskim novinama” 18. jula 1900. godine, pod naslovom “Prava istina o veridbi kralja Aleksandra”. Evo kako glasi službeno saopštenje:
“Iznenadna veridba NJ. Veličanstva Kralja Aleksandra i Gospođe Drage Lunjevice, unuke slavnog vojvode iz ratova za oslobođenje Srbije, dala je povoda raznim protivnim ocenama, koje potiču ili iz nedovoljnih obaveštenja, ili iz zlonamernog izvrtanja fakata, o događaju, koji je izvršen najpravilnijim načinom. Sledeće saopštenje služi za potpuno obaveštenje čitalačke publike:
Pometnja u zemlji do sastava današnjeg kabineta (vlada Alekse Jovanovića, prim. M. M.), posledica je neustavnog postupanja pređašnje vlade. Ona je bezobzirno napustila svoju poziciju, zaboravljajući na najsvetiju dužnost pomaganja vladaoca u svim državnim pitanjima, i na pristojnost i poštovanje ustavnih prava vladaočevih, u koja neosporno spada i Wegovo pravo izbora supruge. Toj pometnji doprinelo je još i to, što su nekoliko đenerala i viših činovnika iz Dvora, zaboravili na svoju odanost prestolu, prešav u otvorenu opoziciju - posle svršenog čina veridbe. Oni nisu bili načisto sa sobom, da li, u ovim ozbiljnim prilikama, treba da posluže Kralju, ili da se pokoravaju željama Kraljevog oca.”

Draga primi ruku

Kralj je ranije bio zakleo sve ministre da ne preduzimaju ništa protiv Njegove namere, niti da ikom išta kažu o njoj; i nekim je tada poverio tu Svoju nameru; a kad su se vratila pomenuta dva ministra, Kralj ih zakle da kažu gde su bili.”
“Sa pozivom na raniju zakletvu, koju su pogazili, oni su priznali, da su išli kod gospođe Drage da je sklone na odlazak iz zemlje. Čuvši ovo, Kralj je obukao uniformu, naredio kola, dao ministrima proklamaciju o veridbi, sa naredbom da je pošalju u štampu, a ministru policije zapovedio, da se stara, da sve u varoši i zemlji bude mirno i u dobrom poretku. Polazeći, rekao je ministrima: ‘Gospodo, vi se niste pošteno prema meni ponašali. Ja cepam vaše ostavke i naređujem vam, da radite onako, kako ja budem kazao.’
Zatim je Njegovo Veličanstvo Kralj, otišao u stan gospođe Drage, ali je tamo nije našao. Poslušavši ministre, ona se bila sklonila kod jedne svoje rođake, sa namerom, da otputuje isto veče. Kralj zamoli njenog brata narednika, pitomca Vojne akademije, da mu kaže gde je gospođa, izjavljujući, da to očekuje kao budući zet.
On smerno odgovori da ga je sestra zaklela da ne kaže gde je; a na to mu Kralj, kao Vrhovni Komandant Vojske, zapovedi, da odmah ode po nju i doveze je, dodavši, da joj kaže, da on neće otići iz njenog stana, dok se ona ne vrati, ma koliko dugo trajalo. Na takav kategorički poziv i videvši kolika je ljubav i odlučnost Kraljeva, gospođa se Draga vrati i sa blagodarnošću primi Kraljevu ponuđenu ruku, pristavši, da bude Wegova verna i poslušna saputnica života.”

U pokoj kralja Milana

JA sam glava Doma Obrenovića i ja prvi imam pravo i dužnost da vodim brigu o sudbini i budućnosti Dinastije. Prema tome, mišljenje moga oca u delu ženidbe stvar je sporedna i od malog značaja. Moj otac nije odgovorio mojim željama i ja sam ga, kao vrhovni komandant, stoga po pravu i razrešio od dužnosti komandanta aktivne vojske, kazao je, u svojoj besedi, viđenijim predstavnicima naroda kralj Aleksandar 17. jula 1900. godine.
Daleko od Beograda, kralj Milan u Beču nije bio bez uticaja od kojeg je zazirao njegov sin kralj Aleksandar. Jer, kralj Milan, u zvanju komandanta vojske, nije formalno shvatao ovu dužnost: on je bio u izuzetnim odnosima sa oficirskim kadrom, pa se generalštabni potpukovnik Miloš Vasić prilično dvoumio kada mu je ponuđeno mesto ministra vojnog.
- Moliću za uputstva kako da postupim u slučaju pokušaja Vašeg oca, kralja Milana, da nasilno uđe u zemlju - obratio se potpukovnik Vasić mladom monarhu pre nego što će prihvatiti ministarski položaj.
KRALJ odgovori da je u tom slučaju dužnost straže da ga zadrži, a njega izveste, pa će on narediti da ga interniraju u jedno od mesta u kome je kralj Milan, po njegovom mišljenju, najviše omražen.
- Silu treba odbiti silom, i ako on tom prilikom padne, sam je kriv - završi kralj.
Iz Beograda se budnim okom pratio svaki oblik aktivnosti kralja Milana u Vijeni, njegova putovanja po Evropi, a kada se jednog dana, nenadano, pojavio u Bukureštu, kralj Aleksandar je na sednici vlade doneo odluku da se upotrebe najenergičnije mere, ako se pojavi na našoj granici. Evo, uostalom, šta piše u šifrovanoj depeši koju je ministar unutrašnjih dela uputio okružnim načelstvima 15. septembra, te, 1900. godine:
**Bivši kralj Milan došao je sinoć u Bukurešt, ne zna se kakvim poslom i kojim namerama. Ako bi hteo da pređe u Srbiju, javno ili tajno, naređuje vam se da smesta čim izađe na obalu ili se inače gde nađe u Srbiji, odvede od strane vlasti u načelstvo ili u sresku kancelariju, i tu čuva pod najjačom i najstrožijom stražom. Tom prilikom objasnićete mu da se tako postupa po naređenju vlade, zato što je došao u Srbiju bez odobrenja njegovog Veličanstva Kralja, a u interesu njegove lične bezbednosti, da ne bi od naroda bio napadnut. Na slučaj da on ne bi hteo sam da se povinuje pozivu, upotrebite silu. Međutim, odmah ćete izvestiti mene i nadležnog komandanta divizije o onome što bi se tim povodom dogodilo. Za izvršenje ove naredbe, upotrebićete najpouzdanije svoje činovnike i žandarme, a od strane vojnog ministra sledovaće nužna naredba, da vam za slučaj potrebe i vojska bude data u pomoć**.
SVE mere predostrožnosti, uključujući i navedenu depešu ministarstva unutrašnjih dela, te odlučnost da najmlađi nosilac Obrenovićke krune nema nameru da bilo s kim deli vlast, makar to bio i njegov otac, eks-kralj, pokazale su se suvišnim 29. januara 1901, kada je kralj Milan, iznenada, sklopio oči u 47. godini, ostajući za života dosledan obećanju sinu - da je on suviše dobar vojnik da bi se bunio protiv kralja, suviše dobar otac da bi ustao protiv sina, suviše dobar Srbin da bi zapalio vatru građanskog rata u svojoj otadzbini.
Istinu o smrti kralja Milana, detaljno je opisana iz pera njegovog prijatelja, mađarskog grofa Ergenija Zičija, koji je bio uz **starog** kralja do sudnjega časa. Evo delova Zičijevog svedočenja o tome:
**Bolnu, tešku, smrtnu borbu imao je Milan. Za mene, koji se čitave dane nisam micao od njega, zaista beše mučenje da gledam poslednju borbu tog veselog, snažnog čoveka. Često su ga spopadali takvi bolovi, da je u očajanju tražio revolver, da ih hicem prekrati. Ja sam sakrio od njega oružje i dao sam ga sluzi Antonu. Kad mu se malo bolovi stišaju, zagrlio bi me i govorio bi mi:
- Prijatelju, zar nije strašno da tako mlad umrem?
Tešio sam ga da će prezdraveti i da će opet uživati život. U takvim trenucima mislio je na lov. Jedared me upita:
- Šta je sa vucima?
Znatno pre nego što sam pošao njemu u Beč da ga negujem u njegovim poslednjim danima, rešili smo bili da idemo u lov na vukove. Ali toga smo se brzo morali okaniti. Sigurno da je i sam osećao da je kraj blizu, neprestano je ponavljao - meni nema pomoći.
Posle jednog užasnog bolnog nastupa kašlja, obrgli me
govoreći: - Ziči, ne samo u Srbiju.**

BILTEN BEZ ODGOVORA
**KAD sam video da se vladarev život ne može spasti, morao sam se postarati, da kogod od njegove porodice bude kod njega**, pisao je Ziči u **Mađarorsagu**, a prenosili prestonički glasnici docnije. **Telegrafisao sam Nataliji, ali Aleksandru nisam hteo da telegrafišem, jer bi možda mislio da sam se dogovorio s Milanom da iznudimo sastanak.**
U Beču je, u to vreme, boravio i dr Vladan Đorđević, bivši srpski ministar-predsednik, prisni prijatelj kralja Milana, koga je Evgenije Ziči izvestio o Milanovom zdravstvenom stanju i zatražio savet za **svaku eventualnost**. Ni Đorđević, međutim, nije našao za potrebno da izvesti mladog kralja.
**Onda sam rešio, piše Ziči, da bez ikakvog komentara telegrafski pošaljem u Beograd bilten lekara, koji su lečili Milana. Bilten je, isključujući svaku sumnju, objasnio beogradskom dvoru da je bolest ozbiljna. Potpisali su ga doktori Tirnauer, Najser, Tenfer i Cerner. njihov telegram poslao sam Nataliji, od koje odgovor tek onda stiže, kad sam već sklopio oči sirotom Milanu.
Ali iz Beograda nije stigao telegram. Umesto njega dođe u Milanov stan srpski poslanik u Beču Kosta Hristić. njemu su telegrafisali iz Beograda, da se uveri, kako je. Kad sam video Hristića, nisam hteo da ga pustim, jer sam se bojao da će još više razdražiti Milana, čije srce ionakao beše bolesno. Uđem Milanu i javih mu da je došao Hristić s porukom iz Beograda.
- Neka uđe - reče Milan bez dvoumljenja.**
MOJ MILI SAŠA...
**ZA postelju prikovan kralj Milan i srpski poslanik Hristić razgovarali su dugo, veoma dugo, tiho, gotovo šapućući na srpskom, razume se. Kad je poslanik ustao, bolesni Milan ga je držeći za ruku govorio: *Saša ga je poslao. Saša, moj mili sin...*
Neću da govorim o onoj borbi, koja je sada bila oko mrtvog tela. Samo toliko velim da je naš kralj (Franjo Josif) i tu pokazao da od njega korektnijeg dzentlmena nema na svetu. Kada se kralj Aleksandar oženio, Milan je poslao našem kralju pismo, u kojem moli njegovo Veličanstvo da mu posle njegove (Milanove) smrti dade u svojoj velikoj državi parčence zemlje, gde će boraviti večni sanak. njegovo Veličanstvo je tu želju strogo ispunilo. Ma koliko da su navaljivali na njega, da izda mrtvo telo Milanovo Srbiji, nije popuštao. Srpskom poslaniku je rekao:

- Ako mi pokažete ma samo jedan red, u kom on drugo veli nego što je ono, što je od mene molio, rado ću pristati da promenim svoje naredbe.

Ali, to nisu pokazali.

Kad sam izvršio zapovest njegovog Veličanstva i kad sam nj. V. podneo izveštaj kako je pogreb izvršen, ujedno sam blagodario našem kralju na dobroti koju je on pokazao prema kralju Milanu.

- Vi nemate na čemu da blagodarite. Ja treba da blagodarim, što ste se toliko trudili za moga prijatelja.**

CAR Franjo Josif, austrougarski suveren, pokazao se kao pouzdan prijatelj kralja Milana Obrenovića, koga je prihvatio u egzilu u carskom gradu, a posle njegove smrti naložio da se zemni ostaci srpskog monarha sahrane u manastiru Krušedol na Fruškoj gori.
Tako je, uostalom, kralj Milan i želeo, sudeći po pismu koje je uputio austrijskom vladaru.

PARASTOS U KRUŠEDOLU

KRALJ Aleksandar i kraljica Draga prisustvovali su 29. januara 1903. godine dvogodišnjem parastosu pokojnom kralju Milanu u manastiru Krušedolu. To je moglo dati povoda kombinaciji o usmeravanju političkog kursa prema Austrougarskoj. međutim, pokazalo se da nije bilo nikakvih promena u odnosu Srbija - Austrougarska.
Srpski vladar je nastavio da šalje emisare u Beč, ne bi li privoleo Austriju na nove tonove prema Beogradu, ali Šenbrun je ostao nem.

Dvor je, potom, pokušavao da uspostavi što bolje odnose sa Romanovima u Moskvi, ali je i Moskva bila daleko Beogradu.

Prvi plan zavere

**ZAČUDO je kako je Milan ljubio svog sina. Uvek je mislio na njega i mnogo je razmišljao o tome, kakve će biti prilike posle rođenja budućeg prestolonaslednika. Ako je u poslednjem trenutku razočaran, to je razočaranje bilo što ga sin nije posetio u bolesničkoj postelji. Tome se uvek nadao.**
Tim rečima grof Evgenije Ziči završava uspomene na poslednje trenutke svog prijatelja Milana Obrenovića, srpskog kralja koji je od abdikacije 6. marta
1889. do sudnjega časa 29. januara 1901. godine živeo u prestonici Austrougarske.
Sahranjen je u manastiru Krušedol.
Pola godine ranije, veridba, a potom ženidba, kralja Aleksandra Dragom Mašin, dvorskom damom kraljice Natalije, ubrzala je tok političkih zbivanja u Srbiji, koja se sve više okretala Rusiji. Kraljevski brak je bio dvojako primljen u političkoj javnosti. Patrijarhalni Beograd nije bio spreman da prihvati za kraljicu ženu dvanaest godina stariju od kralja, uz to udovicu o čijem se životu u maloj građanskoj sredini svašta govorkalo.
NOVA vlada koju je s mukom sastavio Aleksa Jovanović, dotadašnji predsednik Apelacionog suda, dobila je u čaršiji podrugljiv naziv **svadbeno ministarstvo**.
Da bi smirio negativnu atmosferu izazvanu objavljivanjem veridbe, odnosno ženidbom, kralj Aleksandar, uz blagoslov ministra-predsednika ubrzo odluči, u svom duhu, da obelodani **blagosloveno stanje** kraljice Drage, pa je, navodno, iz tih razloga otkazano planirano putovnje NJegovih veličanstava po Srbiji.
U proleće te 1901. donesen je Ustav sa dvema značajnim odredbama - uvođenje senata u parlamentarni život Srbije i rešenjem po pitanju nasledstva prestola. Po šestoj odredbi, u slučaju odsustva muškog potomstva u domu Obrenovića **nasledstvo prestola imalo je preći na njegovo neposredno žensko potomstvo iz zakonitog braka**.
Ova odredba bila je logična očekivanjima porođaja kraljice Drage, ali kako se prvorođenče nije pojavljivao do 23. aprila, koji je varirao kao pouzdani rok, krljevski dom i vlada, sada već nova na čelu sa radikalom Mihailom Vujićem, nisu se oglašavali sve do 5. maja. Usledila je poluslužbena obznana da je **po pregledu i datom mišljenju naročito pozvanih stručnih lekara pogrešna bila dijagnoza lekara g. Kolea na osnovu koje se porođaj NJenog Veličanstva očekivao**.
Šok u javnosti zamenjen je sve glasnijim kombinacijama vezanim za nasledstvo prestola. Najozbiljniji kandidat za krunu, bar prema onome što se zborilo u građanstvu, bio je mlađi kraljičin brat. Badava je kralj nastojao da relativizuje pitanje nasledstva, čaršija je i u tome nalazila argumente za svoje procene.

APIS NA ČELU ZAVERE
ŠTA se dešavalo u dvoru i kako je kralj primio obmanu životne saputnice kojoj je bezuslovno verovao, ostalo je čaršijskim verzijama, ali upravo taj nepromišljeni potez kraljice raspalio je pritajeno nezadovoljstvvo među oficirskim korom. Sada se, među grupom mladih oficira, započela kovati zavera kako bi se nasilnim putem uklonio kralj Aleksandar. Grupa je nameravala da likvidira monarha na dvorskom balu. Plan, tada, nije ni pokušavan da se izvede, ali je zato rasla zavera. U vrhu zaverenika sve više se isticao pešadijski poručnik Dragutin Dimitrijević Apis, čovek veoma odlučan, sa zavidnim uticajem, posebno među mlađim oficirskim kadrom.
**Apis je bio oličenje oficira: energičan, hrabar, pravičan, oštar i gord. Onako stasit, sazdan je samo od vrlina koje su krasile oficira i jednom, jedinom manom: smataro je, Dragutin Dimitrijević Apis, da se sva pitanja - bilo da je reč o državotvornim ili diplomatskim - mogu rešavati na vojnički način**, pisao je Radašin Nikolić, tadašnji narednik Kraljevske konjičke garde, čije ćemo fragmente iz rukopisa po prvi put objaviti u ovom feljtonu.
Osipanje poverenja prema kralju započelo je, međutim, još onda kada je mladi monarh, manirom apsolutiste, zapretio, i tu pretnju potvrdio pismenom naredbom, da će ubiti oca, kralja Milana, ako samo i pokuša, da uđe u zemlju. Kralj koji je svoju majku, kraljicu Nataliju, nazvao bludnicom, a oca nečistom krpom i vladaocem koga nije mogla vezati nikakva zakletva, nije više, po mišljenju oficira, mogao da računa na njihovu vernost.

KOME PONUDITI TRON?
OTROV je bio nabavljen, kame su bile otrovne, proba izvršena na mečki, samo što se kraljevski par nije pojavio na balu produžavajući sebi tako vek, ali ne zadugo. Urotnicima je bilo jedino važno da uklone omraženog kralja i kraljicu, ne razmišljajući preterano o posledicama i ne pomišljajući da po izvršenju zadatka može i da se prežvi. Tek potkraj te devetstotina i druge pala je odluka da se konsultuju sa ljudima iz politike, pa je o tome ubrzo upoznat Đorđe Genčić, ministar, koji ih nedugo zatim izveštava da je u određenim krugovima s pohvalom prihvaćena ovakva patriotska gotovost oficira, a govorilo se, dakako, i o novom monarhu ukoliko akcija uspe.
Na skupu kojem su prisustvovali Đorđe Genčić, Aleksa Novaković, Jovan Avakumović, Jovan Atanacković, Nikola Hadži Toma i Antonije Antić usvojena je želja da taj kandidat bude knez Petar Karađorđević. Kandidatura jednog velikog ruskog kneza, te razmišljanje da se kruna ponudi nekom austrijskom ili nemačkom princu, otpala je uz saglasnost urotnika da će kandidatura kneza Karađorđevića biti podjednako dobro primljena i kod velikih sila i kod naroda širom Srbije.
Krajem novembra, Nikola Hadži Toma, knežev školski drug, otputovaće u Švajcarsku da se sretne sa Petrom Karađorđevićem i da mu prenese ponudu zaverenika. Knez i ne saslušavši Hadži Tomu, u prvi mah odbije ponudu, ali kad sasluša da su u ovaj **patriotski čin** uključeni i mladi oficiri, knez se predomisli.
Tako su stvoreni uslovi da se pretendent dinastije Karađorđević, iako izvan zavereničkog kruga, prihavti rezultata zavere.
INTELIGENCIJA se, kako to u vreme brutalnih režima biva, delila u tri grupe: prvu, najmanju koja se protiv apsolutistike i diktatora borila, drugu koja mu je povlađivala, i treću, najveću, koja se ponašala kao da je se to sve ništa ne tiče.
U tom duhu se ponašala i ondašnja beogradska štampa, sa izuzetkom **Dnevnog lista**, **Srpske zastave** i **Odjeka** koji nisu skrivali antidinastijsko opredeljenje, prozivajući iz dana u dan kralja Aleksandra i kraljicu Dragu, ali i kamarilu iz dvora.
ZAVERENICI, i oficiri i političari ili bolje rečeno građani zaverenici, sastali su se 23. decembra u stanu Antonija Antića u Birčaninovoj ulici. U dužem govoru Đorđe Genčić je i ovom prilikom pohvalio nameru oficira prelazeći zatim na pitanja vezana za položaj zemlje i, na posletku uze da govori o ličnosti kneza Petra Karađorđevića. Dok su ostali pažljivo slušali, jedan od oficira, potporučnik Nikodije Popović skoči i prekidajući Genčića kaza:
Gospodine ministre, od ovog časa razrešavam se zakletve položene NJegovom Veličanstvu kralju Aleksandru Prvom i zaklinjem se da ću odsad samo vaše zapovesti izvršavati. Tako mi bog pomogao!
Uzrujan, usplahiren i dajući tome svečani karakter, Nikodije Popović pruži ruku Gančiću. Kao po komandi, za njim to učiniše i ostali oficiri, izuzev jednog - Milana Miljkovića koji vidno uzbuđen reče da ne može pristati na ubistvo kralja, već samo na njegovo proterivanje. Nastalu mučnu atmosferu, otklonio je sam Genčić odajući priznanje poručniku Miljkoviću na poštenoj otvorenosti i izražavajući veru da će on, kao častan oficir, znati da sačuva tajnu razgovora.
- Ne treba u to da sumnjate, odgovori ovaj i napusti sastanak.
-KAKO UKLONITI KRALJA?
PRECIZNO su na ovom skupu podeljene uloge Genčića i njegovih drugova, s jedne, i oficira, s druge strane. Preuzimajući na sebe izvršenje dela, oficiri su zahtevali da se po tom činu obrazuje koaliciona vlada u koju bi ušle relevantne političke stranke i da se učini sve kako bi sprečile komplikacije spolja.
To je, u stvari, bilo najpreče pitanje, pa su Genčić i njegova grupa obazrivo pratili mišljenje tzv. spoljnjeg faktora, naročito dveju evropskih sila - Rusije i Austrougarske.
I Rusija, koja nikada nije marila za dinastiju Obrenovića, i Austrija, koja nije prestajala da sanja o mandatu Evrope radi zavođenja reda u zemlji večitih nemira i trzavica, očekivale promene su svakoga časa i radovale se takvom razvoju događaja. Na redu su bili konspirativni sastanci sa poslanicima ovih dveju zemalja, a istovremeno i razgovori sa partijskim vođama o koalicionoj vladi, što kada je vlast u pitanju, i nije bio teretan posao.
Oficiri su bili okupirani svojim, najtežim, delom posla: kako, na koji način, gde i sa što manje žrtava ukloniti kralja (?). Stariji, među kojima đeneral Jovan Atanacković zalagali su se da se mladi monarh primora na abdikadiju, u korist Karađorđevića, a potom protera. Mladi oficiri imali su ozbiljnu rezervu i još ozbiljnije argumente protiv ovog **modela**. Prognani vladar po njihovoj proceni, mogao bi da zatraži azil, i ne samo azil nego i potporu, zatraži i dobije u Austriji i odatle zagorčava život i novom monarhu i vladi i građanstvu.

TROJICA oficira - Dragutin Dimitrijević, Antonije Antić i Radomir Aranđelović, nekako neočekivano, ali odlučno zatraže da se kraljevski par ukloni ubistvom! Saglasnost je pala, ali pisana zakletva oficira, kao visoki oblik obaveze, ovoga puta nije prošla, nego nešto docnije. U tekstu zakletve zapisano je da su se zaverenici zarekli da će kralja ubiti i na srpski presto dovesti Petra Karađorđevića, uslovno, ako ih političari sa kojima su u vezi, uvere **da neće usled samog događaja, nikakve opasnosti spolja nastupiti i našem narodu položaj otežati**.
Mastilom ispisanu zakletvu parafirali su: kapetani Milan Petrović, Dragutin Dimitrijević, Radomir Aranđelović i Ilija Radivojević i poručnici Milovan Gavrilović, Antonije Antić, Dragutin Dulić, Milan Marinković i Nikodije Popović. **Prošlo je bilo pola noći**, piše Dragiša Vasić u **Devetsto trećoj**, **kad trojica oficira odnesoše zakletvu Genčiću koji se nalazio u svom stanu na Topčiderskom brdu.**
**Sigurno, kao uvek, ničeg stvarnog, ničeg opipljivog, reče im on i nastaviti: I tako će nas jednoga dana i pohvatati, pohapsiti, pa, možda i pobiti, a bar da šta učinismo. Ja počinjem, prijatelji moji, da sumnjam u dobar svršetak stvari.**

MONARH BIO UPOZOREN
STVARI se, međutim, nisu pomerale, pa su se oficiri još jedared latili pera i
zakletve. Ovoga puta, tekst je koji je sročio Dragutin Dimitrijević glasio je: **Uviđajući sigurno propast otadžbine ako se današnje stanje produži za najkraće vreme, i oglašujući kao najglavnije vinovnike za sve kralja Aleksandra i njegovu milosnicu Dragu Mašin, zaklinjemo se i potpisima svojim obavezujemo da ćemo ih pobiti. Na presto srpski, opran krvlju ovih beščasnika, dovešćemo Petra Karađorđevića, unuka Voždovog i sina zakonitog kneza pok. Aleksandra Karađorđevića.**
Po tom obrascu, počele su da se prikupljaju zakletve po garnizonima, a oko tajne o planovima za likvidaciju krunisane glave nije bilo među vojnicima, nije je moglo biti ni među građanstvom. Mladi monarh je, svakako upozoren, opasnošću kojoj je izložen, zatrašio potporu kod oficira kojih se ranije oslobodio, ali i u tome se nije moglo računati na neki uspeh.
I dok je kralj delio obećanja za vernost penzionisanim generalima, zaverenicima je ostao delikatan zadatak da za svoju misiju pridobiju gardijske oficire. Ne bez napora, pridobijen je pešadijski kapetan LJuba Kostić, komandir
pešačke čete Kraljeve garde, oficir od naročitog poverenja kraljevog.
Kad je broj pridobijenih oficira porastao na sto dvadeset, i kad je, konačno, pobedilo mišljenje mladih zaverenika da se delo izvrši u Beogradu, u dvoru, pristupljeno je vrlo oprezno traženju bar jedne pogodne ličnosti među ađutantima i ordonans-oficirima kralja Aleksandra. To je bio tantalov posao.
Posle silnih pokušaja i neuspeha, pao je predlog da se oproba sa kraljevim ađutantom đeneralštabnim potpukovnikom Naumovićem. Računajući da je ovaj oficir, unuk Naumov, koji je pogubljen zajedno sa voždom Karađorđem, po povratku iz Rusije u selu Radovanju, ne može biti protivnik dinastije Karađorđevića za koju su se urotnici već bili opredelili.

KONAČAN PLAN EGZEKUCIJE
I NISU se prevarili. Potpukovnik Naumović pridružio se zaverenicima, samo uz jedan mali uslov - da ga izveste ko je od starijih oficira i političara, naravno, uključen u likvidaciju monarha koji je predstavljao ozbiljan teret za slabašnu Srbiju, vladar koji je uspeo da proćerda sve poverenje Obrenovića ženidbom Dragom Mašin, i skandalom sa lažnom trudnoćom.
Događaji koji su se rađali u proleće te dramatične devetsto treće samo su išli na ruku zaverenicima, uverenim da uklanjanjem omraženog kraljevskog para predstavlja u suštini patriotski čin i građansku obavezu.
Ogorčenje protiv kralja Aleksandra i Drage dolazi do krajnosti u martovskim demonstracijama, te državnim udarom 24. marta. Hapšenje oficira samo je jačalo poziciju i odlučnost zaverenika, ne baš spokojnih zbog spiska zakletih protivnika poslednjeg Obrenovića.
Preostalo je da se još utanači dan izvršenja već donesene odluke. U dogovoru sa potpukovnikom Naumovićem, u njegovom vinogradu na Topčiderskom brdu, pala je odluka da se **presuda** izvede na prvom njegovom sledećem dežurstvu, a to je bila noć 28/29. maja. Ugovoreni znak utvrdiše da bude pelerina po koju će Naumović oko pola noći, ili kad on nađe da je čas, uputiti jednog od gardista svojoj kući, a sa nalogom da mu je donese. To će značiti da zaverenici mogu krenuti.
Plan izvršenja razmotren je nekoliko puta, uz saglasnost da se u dvor prodre u dva sata posle ponoći, sa do detalja razrađenim rasporedom.

DVOR PUN - INTRIGA
IAKO u vladalačkom domu vladaju sloga, Ljubav i sreća, zašto se među našim Ljudima redovno pronađe kakav razlog za neslaganje, osudu, klevetu... Može li se i kako ugoditi takvom svetu(?).
**Naš narod je, doista, čudan**, pišu **Večernje novosti** citirajući LJubomira KaLjevića, koji kao ortodoksni karađorđevićevac staje u odbranu mlađanog Obrenovića. **Ako je bio ubeđen da kraLjev izbor nije dobar, zašto mu to nije izjavio odmah posle veridbe, a kad je proševina prošla i došlo do venčanja, zašto tad nije imao kuraži da kaže kraLju svoje mišLjenje, nego po budžacima ogovara i napada, a ovamo šaLje deputacije koje se nadmeću u izjavama hvale i odanosti, oduševLjeno dočekuju i ispraćaju kraLjevski par po Srbiji... Taj fakt je vrlo karakterističan za ocenu morala i građanskih vrlina sadašnje generacije.**
Slaviti kraLjicu javno, a iza leđa agitovati protiv prve dame nije samo licemerje, kome su značajan udeo davale dame bliske dvoru. One ne mogu da oproste jednoj građanki što je postala kraLjica, zavide njenoj sreći i utiču na svoje muževe i prijateLje u duhu njihovog strasnog rivaliteta i mržnje. Te iste žene, međutim, trče u dvor i tamo se udvaraju kraLjici, a već van dvorskih basamaka ispiraju usta kritikujući njene otmene toalete, njen ponos, njeno kraLjevsko držanje... i sve ono što bode njihove oči.
Prilozi za biografiju kraLja, štampani u prestoničkim žurnalima, izazivali su znatižeLju čitalačke publike, kada je sudbina kraLjevskog para fatalno bila izvesna, ali to je bleda satisfakcija.
KraLj Aleksandar svojom neumornom aktivnošću iznenađuje svet i Ljude oko sebe. To uviđa i kraLjica, i vrlo često iskazuje svoju brigu za kraLja zbog njegove naporne celodnevne delatnosti. Draga će se često požaliti prijateLjicama: **Saša mnogo radi, a malo se kreće i uživa čist vazduh. Od jutra do mraka prima, savetuje se sa ministrima, obaveštava poslanike, čita i piše i to sve sa takvom voLjom, strpLjenjem i revnošću da se njegova okolina čudi kako ga zdravLje još dobro drži.*

U PRIVATNOM životu, pišu tadašnje novine, mladi monarh je uzdržLjiv, uredan, vrlo čuvaran, bez poroka i strasti, a otkako se po svojoj voLji i izboru oženio, on ne mari za uživanja i provode van kuće. NJemu nije dosadno primati po ceo dan posete, razgovarati sa političkim Ljudima, objašnjavati se sa njima, ulaziti čak i u detaLje dnevnih pitanja, nastojavati da za svoje mnjenje zadobije poslanike i senatore, zauzimati se kod ministra da njegova obećanja ne ostanu samo obećanja.
Sve izolovaniji kraLj, posle smrti oca, a potom lažne bremenitosti njegove izabranice, izbegavao je i protokolarne ceremonije, pa je tako ostao u domu i za planirani bal povodom rođendana kraLjice Drage. Mladi vladar, međutim, nije bio nimalo gord, niti zanesen zaslugama svojih predaka, nego se trudio da ličnim angažovanjem državnu upravu drži u vlastitim rukama.
- KraLj je vrlo Ljubazan, prirodan i simpatičan, tako da ga oni, koji ga često viđaju, ne mogu mrzeti, pa makar se i ne slagali s njim. On ne traži, kao njegov pok. otac, kraLj Milan, da ga se Ljudi boje, već da ga poštuju, a odanost je bila spoLjni oblik ubeđenja. Svoju životnu saputnicu, koja nikako nije bila po meri i ukusu građanstva, ne samo zbog razlike u godinama i dvorskim intrigama, Aleksandar Obrenović je na jedan romantičan način voleo i štitio. čudi se što se mnogo Ljudi buni protiv njegove druge, kad je on prvi vladalac iz loze Obrenovića koji živi u slozi i iskrenoj Ljubavi sa svojom ženom, i koji svojoj sreći ima da zahvali što u takvom emotivnom skladu svu pažnju može da posveti državničkim poslovima.

I KAKO su zaverenici razrađivali planove o likvidaciji kraLja, vojska iščekivala da se nešto desi, kako bi pokazala snagu, značaj i odlučnost, građanstvo se bavilo poverLjivim informacijama, kraLj je u svom domu bivao sve više izlovan.
Kasnije, znatno kasnije, kad je sve bilo gotovo, prestoničke novine su se bavile ličnošću kraLja Aleksandra Obrenovića. **Večernje novosti** iz pera LJubomira KaLjevića, ministra spoLjnih poslova u zavereničkoj vladi, pobornika Karađorđevića krune, piše:
**Varaju se oni koji identifikuju pok. kraLja Milana sa njegovim sinom. KraLj Aleksandar nije plahovit kao njegov otac. On ima suviše strpLjenja da svačije mišLjenje sasluša, da druge ubeđuje i zadobija za svoje poslove, da ulazi u detaLje krupnih pitanja i da svoja ustavna prava surevnjivo brani i čuva, načinom i putevima sasvim drugačijim, i manje nepravilnim no njegov otac.**

Stigao je 28. maj. Primicala se noć.
Sve je bilo predviđeno pod konac. Oružje oprobano, sabLje naoštrene, satovi regulisani po časovniku železničke stanice.

KUĆA u kojoj je bio dvor srpskih kraljeva i kneževa, u kome je izvršen atentat na kraljevski bračni par Obrenović 29. maja 1903. godine, nalazila se između današnje Skupštine grada i zgrade Predsedništva Srbije.
Dvor je imao podrum, prizemlje i sprat i u njemu je živeo knjaz Miloš, knez Mihailo, kralj Milan, a u njemu je rođen Aleksandar Obrenović.
Zdanje u kome se nalazi Skupština grada, podignut je 1882. godine kao **novi veliki dvor** i imalo je reprezentativni karakter. Tu su održavani kraljevski prijemi, balovi, zabave...

DOK je Dragutin Dimitrijević Apis **otvarao** dvorske dveri oslobađajući put prema odajama kraljevskog para, a ostale grupe, po dogovoru, neutralisale dvorsko obezbeđenje, niški voz sa zakašnjenjem od skoro četiri sata klatio se, u to doba, negde između Velike Plane i Male Krsne.
Nervozan zbog kašnjenja, jer ga je ujutru čekala dužnost u jedinici, u tom vozu bio je 21-godišnji Radašin Nikolić, narednik Kraljevske konjičke garde, Kruševljanin koji se vraćao sa parastosa nekom rođaku. Nikolić nije bio uključen u zaveru, ali je znao oficire iz svog eskadrona koji su drugovali sa Apisom, veoma popularnim među oficirskim kadrom.
U neobjavljenim uspomenama, pisanim kaligrafskim rukopisom, dvadesetak godina docnije, po povratku iz Bizerte, gde se lečio od pegavca, mladi narednik je veoma jezgrovito okarakterisao vođu zaverenika, kapetana Dragutina Dimitrijevića Apisa, kao sjajnog oficira sa jedinom manom što je smatrao da sva pitanja, politička, državna ili diplomatska, treba rešavati na vojnički način.

IZ Stalaća je voz trebalo da krene u pola sedam, ali prošlo je već bilo sedam, mašina miruje, a putnici se unervozili, iako niko nikud ne žuri. Pitamo šta je, zašto dreždimo u mestu (?). Kažu crk*o fenjer na mašini. Šta će lokomotivi fenjer, kada je sunce još konopac iznad Goča, čije se strane naziru u sumaglici. Trebaće mu svetlo već od Lapova, procenjuje jedan u železničkoj uniformi. Da je, misli valjda na mašinu, ne zapišu žandari, čuje se šeretski komentar...
Jedna Ciganka gleda u dlan g. Ninkoviću, trgovcu iz Kruševca. NJen glas se i ne čuje od smeha dve dame i jednog mladića koji sede s njima. **Gospodine, nešto ima da bude, ži* mi oči. Ne tebi i tvojoj familiji, ali da se ne sudare vozovi**, izlete joj, na šta prasnu još jači kikot, a ona se trže i izađe iz vagona.
Morava pored Jagodine zamućena. Od čega, kad je u podne prešao skelom kod Kukljina, bila k*o suza. Kažu, bile provale oblaka u Zaplanju, Jablanici, na Svrljiškoj gori. Majka noć polako zamračuje Moravu, mašina kašlje, kad stigne pravo sa stanice u kasarnu...

Nikolić se pribojavao da li će stići na jutarnju smotru, dok je jedan drugi oficir, artiljerijski kapetan Milan Miljković bio na dežurstvu u sobi kraljevog ordonansa, iako je te večeri 28. maja imao kraljevo odobrenje na odsustvo zbog očekivanog porođaja svoje supruge. Zla kob ili šta, tek ovaj oficir koji je odbio saradnju sa zaverenicima, smatrajući da kralj može da se primora na abdikaciju, ali da svoje drugove neće odati, bio je tamo gde nije trebalo da bude - na dužnosti.

**DA pre svega drugog sačuva njega od pogibije i savlada ga u otporu ako ga pokuša, kapetan Dimitrijević uputi se pravo njegovoj sobi. I dobro upoznat sa rasporedom odaje, ušavši, on pojuri njegovoj postelji** svedoči o tim dramatičnim momentima D. Vasić. **On snažno obgrli Miljkovića i prigušeno umirivaše ga i proklinjaše da se ne protivi: **Milane, govorio mu je, **ja sam, Dragutin, budi pametan, budi miran, ne gini ludo**. Ali se Miljković prenu, brzo shvati položaj, i otimajući se žestoko, munjevito istrže desnu ruku. Onda pokuša da je zavuče pod uzglavlje i da se dočepa revolvera. A potom da sačuva Dimitrijevića, za koga mu se učini da je u opasnosti, jedan zaverenik, potporučnik Borivoje Jovanović, ne dvoumeći se, opali i, pogodivši prvim metkom u glavu Miljkovića, ubi ga na mestu.
U istom trenutku probuđen ovim gušanjem i pucnjavom, a iz svoje postelje do samih vrata, odskoči potpukovnik Naumović i uspravljen, u spavaćoj košulji i nasred sobe, zasta unezveren. Naišavši baš utom, zaverenik Milić Simeunović, ne znajući ništa o Naumoviću, opali tada dvaput, ne obazirući se na njegov znak **ne mene**, pa se Naumović, čije oči blesnuše u mraku kao dve žeravice, smrtno pogođen sruši na pod**.
Potporučnik Milić Simeunović, sa službom u Pirotu, stigao je, zapravo, toga dana u Beograd, po nalogu pukovnika, takođe zaverenika, Damnjana Popovića sa zadatkom da se precizno informiše o danu izvršenja dela. Kako je kasnije izjavio, njemu, Popoviću, nije bilo jasno da li se utvrđeni datum 29. maj odnosi na noć između 28. i 29, ili sledeća noć između 29. i 30. maja i stroga je poslao potporučnika Simeunovića da otkloni svaku dilemu.

POTEZ PRISEBNOG APISA

BILO je, međutim, dockan da se pukovnik Popović izveštava, a kako bi se isključio rizik vraćanjem Simeunovića iste večeri za Pirot, pala je odluka da se i on uključi u izvršenje dela. Nikome, naravno, nije palo na pamet da mladog oficira obaveste da je i kraljev ađutant potpukovnik Naumović pristupio njima, zaverenicima. Doduše, i sam potpukovnik Naumović zathevao je da njegov pristup zaverenicima ostane u najvećoj tajnosti, za sve one koji nisu prisustvovali sastanku u njegovom vinogradu na Topčiderskom brdu.
Sudbonosne noći, ađutant Naumović trebalo je da sačeka zaverenike na ulazu u dvor i da ih odvede do spavaće sobe kraljevskog para, budući da su se ključevi nalazili upravo kod njega. Ali, ne uspevši da opije i uspava Miljkovića, kako je bilo zamišljeno, on se svukao i smestio u krevet, otklanjajući na taj način svaku sumnju. Tako je i zaspao, a iz sna ga je trgla pucnjava i gušanje u susednoj sobi.
Pogibija dvojice oficira iz najblićeg kraljevog okruženja, od kojih je jedan bio među zaverenicima, a drugi ostao veran zakletvi kralju Aleksandru, mogla je da dovede u pitanje izvršenje zakletve, ali je Apis i ovog puta potvrdio prisebnost duha svakoj, pa i ovako dramatičnoj situaciji.
Kad pretraga za ključevima po džepovima dvojice oficira, fiokama, pod uzglavljem... ne dade rezultate, kapetan Dragutin Dimitrijević pozove poručnika Lazarevića, onog što je u restoraciji **Bulevar** glumio simptome groznice, ne skidajući šinjel, da ga podseti da je vreme za dinamit. **On mu pomože da eksploziv priveže za bravu vrata arapskog salona, pred spavaćom sobom, u krajnjem delu kuće, i kad je ovo bilo gotovo, skloni se on za jedan od uglova vestibila. Tada Lazarević potpali štapin, pa uverivši se da gori, povuče se za njim**.


EKSPLOZIJA TRESE DVOR

NEKOLIKO sekundi, potom, zagrme eksplozija, dvor se zaljulja iz temelja, ostajući u potpunoj pomrčini.
I ova prepreka je, dakle, bila savladana. Pred Apisom i dinamitašom Lazarevićem zjapila su masivna dvokrilna vrata, širom odvaljena. U totalnom mraku, samo su zapaljene - od eksplozije - teške zavese osvetljavale otmeni arapski salon u kome je kralj, a još češće kraljica Draga priređivala čajanke za intimnije goste.
Dok je dejstvo eksploziva drmalo temelje kraljevskog doma, jedan gardista, na stražarskom mestu u suterenu, pojurio je uz stepenice da se uveri šta se to gore dešava, pa videvši još brže krenu naniže, a za njim potrča - verujući da je to kralj Dragutin Dimitrijević Apis, saplete se i polete niz basamake, dočekan ubrzanom paljbom gardista, ali taj detalj, kaže hroničar, malo ko primeti.
**Iz arapskog salona, ne obazirući se na požar koji se širio, zaverenici pokuljaše u spavaću sobu. Ali ona, gde svi verovahu da se kraljevski par nalazi, beše prazna. Na podu, još topao, trag neposrednog bekstva, ležao je samo pokrivač svilen i ugužvan.
Iz ove sobe, sjuriše se oni u odaju do nje, pa dalje i redom, pretresajući uzalud svaki kutak oba krila zgrade, pucajući u goblene i zlatom uokvirene slike za koje posumnjaše da maskiraju tajno sklonište, silazeći u suteren i ponovo ustrčavajući da pretražuju mesta koja su, po nekoliko puta, najmarljivije ispitali. Tada oni što se povratiše natrag u spavaću sobu, nastaše da pronađu ma šta što bi im u traganju za kraljevskim supružnicima išlo naruku**.

KOLEBANjE PUKOVNIKA MIŠIĆA

Au dvorištu komandir straže uspavan opijumom, po recepturi zaverenika, kapetan Panajotović, poluprobuđen, bunovan, pokuša napad stražom koju prikupi, da i sam padne zajedno sa zaverenikom Mladenom Milojevićem. U isto vreme, žandarmi Terazijskog kvarta pokušavali su da pruže otpor, ali i taj napor osta samo na pokušaju”, citiramo najdramatičnije momente iz “Devetsto treće”.
Ovako uzbuđenu dvorsku stražu uspela je da umiri ona ista četa Kraljeve garde koju je vodio kapetan Kostić, a kome otvoriše žandarm-kapiju tek onda kad on glasno potvrdi da je došao u pomoć kralju. A malo potom pristigao je i bataljon Šestog puka sa potpukovnikom Petrom Mišićem na čelu.
Docnije, znatno docnije, prestoničke novine su, pišući o krvavom majskom prevratu, navodile kako je potpukovnik Mišić dugo oklevao da li da izvrši zadato obećanje drugovima zaverenicima ili ne? Krenuo je tek onda, kada je jedan od njegovih potčinjenih oficira, energično predočavajući odluku da će krenuti sa svojom četom, a glasom koji nije trpeo protivljenje zatražio od kolege - komandira druge čete - da kad bude vreme krene za njim, a ako se potpukovnik i dalje bude premišljao da to reši “kratkim postupkom”.
Bilo kako bilo, pojava ovog bataljona Šestog puka sa potpukovnikom Petrom Mišićem, potpuno je umirila stražu, koja, ne protiveći se, uskoro položi oružje.
Gotovo istovremeno sa bataljonom Šestog puka, stigao je i Sedmi puk majora Milivoja Anđelkovića, sjajnog, autoritativnog oficira poznatijeg kao Kajafa, veoma bliskog Dragutinu Dimitrijeviću Apisu. Zajedno s Anđelkovićem pojavio se i pukovnik Aleksandar Mašin, nekadašnji dever Drage Mašin, glavni komandant zavereničkih snaga, a za njima i konjički puk pod komandom kapetana Grujića.
Onako kako su pristizale, beležile su hronike, trupe su zaposedale dvor sa svih strana, u nameri da se brane od žandarmerije, koja je bila ne samo brojčano jaka, nego veoma odana mladom monarhu.



ĐENERAL POD ZAKLETVOM

NoĆ sve bliža praskozorju, zaverenici u dvoru, a kraljevskog para nigde.
“Tako u to vreme setiše se oni prvog ađutanta, koji se još uvek nalazio u svom stanu Maršalata, u jednoj od sporednih zgrada dvorskog dvorišta, čuvan od grupe određenih zaverenika. Tada uputiše poručnika Stanoja Ristića da ga, pošto dinamitom razbije vrata, uhvati i dovede. Pronađen i priveden, đeneral pod zakletvom izjavi da ne može znati o tome gde se kraljevski par sakrio. Praćen nekolicinom zaverenika on pođe ipak iz odaje u odaju, čija masivna vrata razbijahu dinamitom, da ih traži. Ali vreme promicaše i ovo uzaludno traženje izaziva nov, očajan šapat od usta do usta, o mogućem bekstvu kraljevskog para nepoznatim lagumima koji vode u rusko poslanstvo”, piše D. Vasić i nastavlja krvavu dramu u režiji zaverenika:
**Svitalo je i sa svitanjem raslo je očajanje, kad poljska baterija kapetana Ristića, sa njim i vodnikom Dušanom Optrkićem, stiže na onaj prostor između prve i druge gvozdene kapije. Baš utom Antoniju Antiću sinu jedna odluka. On hitro poskoči na jedan od prozora spavaće sobe i ugledavši bateriju povika iz sveg glasa: *pucaj! ruši!*
Tada jedan od zaverenika određenih da paze na prozore ove sobe, poručnik Petar Protić, kome se učini kralj u gardijskoj uniformi, nanišani. U isti čas začu se zapovest komandira baterije: *Paljba, napred! Baterija, stoj! Kartečom puni!* I tu, svojim slučajnim prisustvom, pukovnik Mašin, u poslednjem trenutku, munjevitom prisebnošću obustavi zapovest.**

ENIGMA TAJNIH VRATA
PUKOVNIK Mašin pozvao je zaverenike na dogovor što dalje činiti. Pala je odluka da se smesta dovede Đorđe Genčić kako bi se primio dužnosti ministra unutrašnjih dela, uz instrukcije da postupa u skladu sa ovlašćenjima, kao da kralja i kraljice više nema.
Budući da su pošta i telegraf već bili u rukama zaverenika, Genčiću je prilično olakšan posao preuzimanja dogovorne dužnosti, a urotnici su nastavili pretragu, ostavljajući đeneralu Petroviću, prvom kraljevom ađutantu, rok od deset minuta da otkrije kralja i njegovo skrovište ili da “sam sebi presudi”.
“Ovu zadnju odluku đeneral sasluša mirno, izjavljujući da ne poznaje nikakve odaje, pa ni tajne, pored onih koje su ispitane. On ipak pođe za njima. I prolazeći mesta koja su toliko puta pretražili, stigoše oni ponovo u spavaću sobu. Opomenut ovde na vreme koje prolazi, priseban svakim nervom, đeneral je mirno čekao poslednju sekundu roka koji se bližio, kad se iznenada, jednome od njegovih pratilaca, potporučniku Velimiru Femiću, učini: da je na tapeciranom zidu sobe primetio nešto, kao sasvim malo, udubljenje za uturanje ključa. Iznenađen on povika: “Evo pukotine, evo nekakve pukotine!”
A đeneral očito uznemiren reče:
- Tu nema ništa, možemo dalje.
Sumnje mladog potporučnika Vemića, međutim, nisu bile bez pokrića. Grupa zaverenika koja je iz minuta u minut gubila prisebnost našla se, iznenada, pred vešto zakamufliranim vratima u tajnu odaju, koja je po svoj prilici skrivala najusamljeniji kraljevski par Evrope, kralja Aleksandra i kraljicu Dragu.

BLEDILO đeneralovog lica, jasno i nedvosmisleno odavalo opravdanost Vemićeve sumnje. On priđe, zagleda se bolje i neprimetni zarez okvira vrata ocrta se sasvim jasan. Baš utom, dva zaverenika, kapetan Ilija Radivojević i Mihajlo Ristić stupiše u sobu. Ugledavši ih, Vemić uzviknu:
- Sekiru, evo vrata!
Ali, đeneral zamoli. **Nemojte**, reče on. **Ja ću ih zvati.** Zatim glasno: **Veličanstvo! Veličanstvo!** Ali niko ne odgovori.
Onda kapetan Radivojević lupi u vrata i promuklo povika: **Otvaraj!**
A đeneral ponovo: **Veličanstvo!** zatim posle male počivke; **Ja sam, vaš Laza. Otvorite vašim oficirima!**
Neuzbuđen običan glas kralja Aleksandra upita: **Mogu li računati na zakletvu mojih oficira?**
- Ne, nikako - glasio je Vemićev odgovor.
- Možete! - odgovori zaverenik Petar Marković, koji u tom trenutku stupi u sobu.
U to praskozorje 29. maja 1903. godine, vojni puč je ulazio u kritičnu fazu. A samo dva meseca ranije taj isti monarh koji je sada sa svojom drugom u očajnički bespomoćnom položaju napravio je dva puča koja su izazvala krvavi obračun na beogradskim ulicama.

PRVIM udarom, kralj Aleksandar Obrenović je ukinuo Ustav iz 1901. godine, raspustio Senat i Narodnu skupštinu i poništio sve ukaze o naimenovanju senatora i državnih savetnika. Iza toga su izvršena nova postavljenja kraljevih ljudi u Senatu, Državnom savetu i sudovima. Zatim je novim državnim udarom vraćen u život Ustav iz 1901. godine. To je već predstavljalo lakrdiju.
Uspostavljajući pun nadzor u svim telima državne vlasti iz kojih su isterani svi opozicionari, vlada je policijskim pritiskom sprovela izbore 18. maja u svoju korist. To je, ujedno, bila i poslednja pobeda režima koji je stajao neposredno pred izvršenje oficirske zavere, u svitanje 29. maja 1903. godine.
A u istoimenom svedočenju koje najslikovitije govori o tom istorijskom događaju, D. Vasić navodi: **Onda se tanka vrata kraljičinog budoara raskriliše i dve grčevito sljubljene, kao slivene u jedno, bele senke blesnuše u mraku aveti. U isti mah, strelovito uperene cevi zaplamteše vatrenm snopovima: prvi Ristić, onda Vemić, za njima Radivojević. Kralj, mrtav od prvog metka, pade prvi. Za njim, očajno štiteći ga telom, sruši se i kraljica. Ona, i posle desetog, još davaše znake života.
Bilo je tačno tri sata i pedeset minuta.
Kraljevom ađutantu, čim je pronađen i poveden da im po cenu života pokaže tajno skrovište kraljevskog para, zaverenici oduzeše revolver otkriven na njegovom stolu. Ali on je imao drugi, koga je uspeo da skloni u zadnji džep čakšira. Sa ovim, kad vide da je sve izgubljeno, i posle prvih hitaca ispaljenih na kralja, poteže on da ubije Ristića. Ristić oseti i odbi u stranu ruku đeneralovu. Namenjen tako njemu, metak promaši, ali onaj namenjen od njega beše smrtonosan i đeneral pade, pogođen u glavu.

GENČIĆ MOZAK ZAVERE
AKO je Dragutin Dimitrijević Apis udarna pesnica, Đorđe Genčić je mozak zavere protiv poslednjeg iz dinastije Obrenovića.
Bez njega, bez njegovih kontakata sa Austrougarskom i Rusijom te konsultacija sa Petrom Karađorđevićem, zaverenici se ne bi usudili da bilo šta preduzmu na svrgavanju Aleksandra i Drage.
Genčić je, dakle, osigurao podršku Moskve i Beča za ono što će se desiti u noći između 28. i 29. maja 1903. godine.

GDE JE ARHIVA?
U STAROM dvoru, posle zločina nad kraljevskim parom Obrenović, pokupljena je kompletna arhivska građa i predata na staranje pukovniku Aleksandru Mašinu.
Ključevi kase sa poverljivim materijalima promenili su nekoliko ruku, da bi, naposletku, došli do radikala. Otada se toj građi gube tragovi.
Prema nekim procenama, arhiva je postepeno uništavana jer je zadržala veoma kompromitujuće materijale za ovu tada već vodeću političku stranku u Srbiji.
Ubijen u Košutnjaku, najpopularniji Obrenović, knez Mihailo
(ISTOGA dana, 29. maja, ali trideset i pet godina ranije, atentatom u Košutnjaku uklonjen je sa prestola knez Mihailo, mlađi sin knjaza Miloša, koliko veličan toliko osporavan od svojih podanika.
Mihailo je još kao 17-godišnjak, kada se knjaz svojevoljno - mada **pod moranjem** - opredelio za izgnanstvo, nasledio krunu Obernovića da bi mu je otac preuzeo da bi po drugi put zaseo za presto posle smrti kodža Miloša 26. septembra 1860. godine.
Istorija se, dakle, ponavlja, samo što tada Karađorđevići nisu uspeli u svojim planovima, a ovoga puta pretendent na krunu Petar Prvi Karađorđević je bio praktično na cilju. Ali, da se za trenutak vratimo likvidaciji kneza Mihaila.
Zreo, obrazovan, uticajan i u pratnji prelepe grofice Julije Hunjadi, 38-godišnji knez je uneo duh Evrope u zaostalu Srbiju. Mudar, ali i hrabar, krenuo je u reforme za koje njegov otac nije hteo ni da čuje. I sve bi, verovatno, bilo kao u bajci, da prelepoj Juliji srce nije bilo u carskom Beču. )

DRAGIŠA Vasić, tada maturant, koga je ujutru čekao ozbiljan ispit iz matematike, u svojim uspomenama naslovljenim **Devetstotreća**, pišući o toj opštoj konfuziji kaže: **Pred *Bulevarom*, gde se uglavnom okupljao oficirski kadar, ali i otmenija gospoda, nastala je gužva zbog povrede jednog kočijaša.
Kasirka mlada, puna, okruglih kukova, stajala je u ulazu i pozivala prisutne da zadrže krivca koji se žurno udaljavao. Onda se okrete, pojuri natrag u kafanu, pa se otud vrati sa belim čaršavom u ruci, sa kojim priđe da zaveže razbijenu lobanju kočijaša.
Jedan čovek spusti ruku na njen kuk.
- Diko - reče joj on - je l’ to zbog tebe ginu ljudi?
- Odlazi - odgovori ona gurajući njegovu ruku. - Svi ste vi kukavice. Niko ne brani čoveka.
A ranjenik tek tada i kad ugleda žandarma progovori:
- Platićeš mi! Žaliću se samom kralju!**
Kad se ta scena završila, maturant Vasić je sa drugovima krenuo prema dvoru. Od Hilandarske ulice put je vodio Kondinom. U jednoj kući, oniskoj, u ovoj ulici, stanovao je njihov drug iz razreda. U tom zagrme snažna eksplozija.
**Naslonjeni uz jednu kuću mi ostasmo neko vreme u napregnutom očekivanju, kada začusmo ponovo i drugi i treći tresak, sličan lomljavi od eksplozije... Odjedared nad našim glavama zafijukaše meci. Pravac odakle su oni dolazili bio je kvart terazijski u kome su stanovali žandarmi. Mi u trku pređosmo ulicu pa brže-bolje polegasmo za baštenskim zidom jedne kuće u Ulici Kosovskoj.**
**I TU, priljubljeni uz zemlju, srcima koja su lupala da iskoče, ostasmo ćuteći sve do paljbe, koja je bila brza ali vrlo kratka, nije umukla. Onda se podigosmo i ponovo krenusmo dvoru, kad kod Druge beogradske gimnazije ugledasmo vojnike koji u trku opkoljavaju kuću. Mi, ipak, produžismo sve dok neko grmnu:
- Nazad! Nazad!
Tada se okretosmo, pa istim putem kojim smo došli krenusmo natrag.
Kad smo ponovo stupili u Kondinu ulicu, jedan žandarm zadihano stade ispred nas. On je bio u košulji, bez čakšira, samo ogrnut šinjelom. U desnoj ruci držao je veliki naganov revolver.
Malo zatim još dvojica, brzo dišući, sustigoše ga.
Onaj prvi, zaustavljajući nas, dreknu:
- Stoj! Ko? Gde puca? Govori!
Mi premresmo.
- Gori - promuca Hronjak.
- Ko gori? Šta gori?
- Apoteka.
- Apoteka gori!
- Gde?
- Ne znamo! Tamo!
- Ko ste vi?
- Đaci!
- Đaci, prolazi!**
Zatim žandarmi srdito odjuriše na tu stranu, a maturanti prema Obilićevom vencu. Ni tamo, međutim, kao ni Vasinom, sve do Kalemegdana, nije bilo mirno. Vojska sa uspravljenim bajonetima bila je još jedna potvrda da se nešto dogodilo. Šta?

NARODU srpskom
Noćas su poginuli kralj Aleksandar i kraljica Draga.
U ovom ozbiljnom i sudbonosnom trenutku prijatelji zemlje i naroda sporazumeli su se i obrazovali vladu. Objavljujući ovo srpskom narodu vlada je uverena da će se narod iskupiti oko nje i pomoći joj da se svuda u zemlji održi red i bezbednost. Vlada proglašava da od danas stupa u važnost Ustav od 6. aprila 1901. godine, sa zakonima koji su važili do 25. marta ove godine.
Narodno Predstavništvo raspušteno Proklamacijom od 24. marta o. g. saziva se u Beograd za 2. juni ove godine.”
Tako je glasio tekst proklamacije kojom se nova, zaverenička vlada obratila građanstvu Srbije u zoru 29. maja 1903. godine. Vladu su, osim četvorice zaverenika - Atanackovića, Mašina, Genčića i Avakumovića - činili lideri političkih stranaka: Stojan Protić, ispred radikala, V. Veljković, liberal, LJubomir Stojanović i LJubomir Živković, prvaci Samostalne stranke, i LJubomir Kaljević, naprednjak i zakleti Karađorđević.

BILO je predviđeno da u vladu uđu prve ličnosti tri vodeće političke partije - Nikola Pašić, Stojan Ribarac i Jovan Žujović, ali se nijedan od njih trojice, slučajno ili “slučajno”, nije zatekao tog jutra u prestonici. Ribarac je bio u svom domu u Požarevcu, Nikola Pašić u jednoj banji na lečenju, jedni kažu od sipnje, drugi od reume, a Žujović, inače profesor univerziteta, bio je sa svojim studentima na višednevnoj ekskurziji po Srbiji.
Osim proglasa upućenog naciji, vlada je istog jutra sa olakšanjem primila informaciju da je “noćašnji događaj na Dvoru” primljen mirno, bez potresa i nereda, te da oficirski deo zavereničkog tima može da se angažuje u vojsci i otkloni “ono malo konfuzije”, a ministri da se prihvate resora.
Sledeće noći, glasio je jednodušan dogovor u vladi, trebalo je, u tajnosti, obaviti poslove sahrane kraljevskog bračnog para i žrtava prevrata. Taj posao pao je u zadatak Ministarstvu unutrašnjih dela.